Somborka Katarina Slavković radi za Evropsku komisiju u Briselu kao Savetnik za projekte Evropske izvršne agencije za klimu, infrastrukturu i životnu sredinu (CINEA) u Sektoru za energetsku efikasnost i pametne gradove. Ona radi na upravljanju istraživačkim i inovacionim projektima a posebno su joj bliski oni koji pripadaju inicijativi „Novi evropski Bauhaus“. Njihov cilj je da pomognu prelasku na klimatski neutralnu izgrađenu sredinu, ali i da pokažu da održivost nije samo pitanje smanjenja emisije ugljenika. Katarina ističe da je važno da prostori koje koristimo budu estetski lepi, zdravi i prilagođeni ljudima, da nastaju u saradnji sa lokalnom zajednicom i da poštuju kulturu i identitet mesta a taj spoj, po njenom mišljenju, čini ovu inicijativu posebnom.
- Da li dolazite često za Sombor i koliko Vam Sombor kao grad znači?
– Rado i često se vraćam u Sombor jer su grad i ljudi u njemu deo mog identiteta. Potičem iz ovih ulica kojima su koračali moji preci, sa očeve strane iz porodice Slavković, a sa majčine iz porodice Arčon. Ovde sam odrasla sa roditeljima Jovanom i Editom, bratom Nemanjom i sestrom Sofijom, okružena bliskim prijateljima i širom porodicom. Kao devojčica, provodila sam leta u Radišićevoj igrajući se sa deda Nemanjom, koji je svojim učenicima u to vreme davao privatne časove matematike, fizike i hemije. Posebno se sećam naših „časova“ koji su se odvijali kroz igru sa klikerima, lenjirima, šestarima, koji su za nas bili sasvim uobičajeni. Sećam se da smo jednog leta na blok papiru crtali omotače niza geometrijskih tela, kupe, valjka, raznih poliedara… Sekli smo ih, savijali, i lepili nazad na nove listove bloka, tako da mogu da se sastavljaju i rastavljaju. U takvim aktivnostima sam zaista uživala. Iz tog detinjstva, ispunjenog igrom, postepeno se razvijala moja odluka da se bavim arhitekturom.
- Šta Vam je fokus u istraživanju?
– U Somboru i okolini izraz „globalno zagrevanje“ ovih dana više nije apstraktan pojam. Ekstremni vremenski uslovi, poput tekućeg toplotnog talasa, postaju sve češći i žešći, a posledice po ekosistem i zdravlje ljudi mogu biti ozbiljne. Čak i Somborci ostaju zaprepašteni pri pogledu na niske vodostaje Velikog bačkog kanala i Dunava. Pitate se kakve ovo veze ima sa arhitekturom? Odgovor leži u alarmantnim podacima koje sam saznala još na studijama. Zgrade su odgovorne za čak 39% od ukupne emisije gasova koje izazivaju efekat staklene bašte. Ovu emisiju zovemo „emisija ugljenika“ jer je izražena ekvivalentom ugljen dioksida. Njen veći deo od 28% su „operativne“ emisije jer se pripisuju korišćenju energije u zgradama. Preostalih 11% su takozvane „ugrađene“ emisije, vezane za izgradnju, održavanje, i rušenje zgrada. Zato su i građevinski materijali, odnosno način na koji ih proizvodimo, koristimo, i odlažemo, važan deo ove jednačine. Naučna zajednica širom sveta se zalaže da do 2050. godine dostignemo neto-nultu emisiju ugljenika i pređemo na cirkularni model ekonomije u kojem se materijali ne postaju otpad već se tretiraju i ostaju u upotrebi. Zato su nam hitno potrebna nova znanja, nove strategije i alati koji bi nam pomogli da razumemo, i još važnije, da donosimo odluke u ovome složenom procesu ka postizanju održivije izgrađene sredine.
- Na kojim istraživanjima ste prvobitno radili u Srbiji?
– U mom ranom istraživanju, na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, zanimalo me je koliko renoviranje porodičnih kuća zaista može da uštedi energije. Na primer, postavljanje termoizolacije smanjuje potrošnju operativne energije za grejanje ali istovremeno zahteva ugrađenu energiju za proizvodnju, prevoz i ugradnju materijala. Taj odnos između dugoročnih ušteda i utrošaka me je najviše intrigirao. Posebno me je zanimalo kako se taj odnos menja u zavisnosti od različitih standarda, od onih koji su u to breme bili propisani regulativom u Srbiji, do strožijih evropskih standarda, kao na primer zgrada blizu nulte energije. Ta znatiželja me je odvela ka međunarodnim istraživanjima, a sam početak je bio vezan za metodologiju „procene životnog ciklusa“ i renoviranje tipičnih porodičnih kuća u Somboru.
- Kažite nam nešto o istraživanjima u inostranstvu?
– Iznenadilo me je, a i obradovalo, kada sam saznala da su u Švajcarskoj već bili predloženi konkretni ciljevi za ukupnu potrošnju ugrađene, odnosno operativne energije i emisije ugljenika, računate na nivou celokupnog životnog veka zgrade, odnosno tokom perioda od 60 godina. U to vreme laboratorija „Building2050“, koju je vodila profesorka Merilin Andersen, je istraživala kako ti ciljevi mogu da se dostignu, a i razlože na nivo materijala. Istovremeno se pripremao konkurs za prvu zgradu „Smart Living Building“ čija bi izgradnja trebala da dostigne upravo te predviđene ciljeve. Bilo je izuzetno iskustvo biti deo tog tima i učestvovati u istraživanju. Korak po korak sam shvatila da moj fokus treba da se proširi sa pojedinačnih objekata na urbane blokove, sa urbanih blokova na gradske četvrti, a potom i na gradove. Tada sam upoznala profesora Andrea Stefana koji je u to vreme koncipirao „Nested Phoenix”, digitalni model za analizu zgrada, saobraćajne i zelene infrastrukture. Već posle prvih razgovora počeli smo da razvijamo model u laboratoriji „Architecture et Climat“. To me je uvelo u oblast urbanog metabolizma koji grad posmatra kao prirodne ekosisteme i prati tok materijala, energije i emisija. Prve verzije modela smo testirali na zgradi u Melburnu i urbanom bloku u Pertu, što mi je dalo priliku da otputujem i rezultate predstavim u Australiji. Kasnije smo model uspešno primenili na studiju četvrti „Uccle“ u Briselu. Kada smo pokazali potencijal modela, otvorila su se nova pitanja. Na primer, kada i gde u gradu će građevinski materijali postati dostupni (npr. kao rezultat rušenja) i da li bismo ih i kako mogli ponovo primeniti za izgradnju novih zgrada. Sa tim pitanjima sam se pridružila timu „Circular Engineering for Architecture“, koji vodi profesorka Ketrin De Vulf, a koji istražuje kako građevinski sektor da pređe sa linearnog modela „proizvedi-upotrebi-baci“ na cirkularni, u kojem materijali ostaju u upotrebi što je duže moguće.
- Koja bi bila Vaša poruka mladima za bavljenje naukom?
– Najlepše stvari koje su mi se dogodile u naučnoj karijeri došle su onda kada sam prihvatila izazove koji su me, priznajem, pomalo i plašili. Na primer, odlazak u inostranstvo i rad u potpuno novom okruženju doneli su mi mnogo više od novih znanja i profesionalnog napredovanja. Važnije od toga, promenila su me, donela su mi nove poglede na život, i prava prijateljstva sa ljudima iz različitih delova sveta. Posebno mi je drago kada ti prijatelji iz Slovačke, Tunisa, Italije, Kine, posete Sombor, oduševe se gradom, ljudima i kulturom, te požele ponovo da se vrate. Zato bih mladima savetovala da ne čekaju da budu potpuno spremni pre nego što se odluče da naprave prvi korak. Najveći lični i profesionalni rast dešava onda kada se usudimo da izađemo zone komfora i probamo nešto novo.
Od Sombora do Brisela
Katarina Slavković (1985) rođena je u Somboru, gde je završila osnovnu školu „Ivo Lola Ribar“, osnovnu muzičku školu „Petar Konjović“ na odseku za klavir i gimnaziju „Veljko Petrović“. Nakon osnovnih i master studija, doktorirala je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (2016) u naučnoj oblasti Tehnologije u arhitekturi i menadžment i bioklimatska i ekološka arhitektura. Naučni rad nastavlja u laboratoriji „Building2050“ na Federalnom politehničkom univerzitetu u Lozani (EPFL, 2018-2019). Potom radi u laboratoriji „Architecture et Climat“ na Katoličkom univerzitetu u Luvenu (UCLouvain, 2021-2023) gde uspostavlja naučnu saradnju sa Fakultetom za arhitekturu, građevinarstvo i planiranje univerziteta u Melburnu. Nastavlja rad u laboratoriji „Circular Engineering for Architecture“ na Švajcarskom tehničkom univerzitetu u Cirihu (ETHZurich, 2024). Nosilac je nekoliko međunarodno priznatih nagrada i stipendija, uključujući stipendiju fondacije Dr Zoran Đinđić i stipendiju Švajcarske vlade za izvrsnost. Danas živi u Briselu i radi za Evropsku komisiju kao Savetnik za projekte Evropske izvršne agencije za klimu, infrastrukturu i životnu sredinu (CINEA) u Sektoru za energetsku efikasnost i pametne gradove. Upravlja istraživačkim i inovativnim projektima koji pripadaju radnim programima „Horizont Evropa“ i „Novi Evropski Bauhaus“.
