Umetnik, penzioner, amater, naš sugrađanin Živojin Gajić više od pola veka bavi se izradom skulptura od kamena i drveta. Njegovi radovi prošli su veoma zapaženo na brojnim samostalnim i kolektivnim izložbama i takmičenjima. U Gajićevom opusu dominira ljudska figura, najčešće članovi porodice, koji su mu i inspiracija. Ulaskom u njegovo dvorište i kuću, sa skulpturama na svakom koraku, imate utisak kao da ste u pravoj umetničkoj oazi, jer upravo tu čuva najveći deo svojih radova. Iako je u devetoj deceniji života, svakodnevno stvara, i redovan je posetilac likovnih izložbi u gradu. Tim povodom smo ga posetili i porazgovarali sa njim o njegovoj strasti prema umetnosti i vajarstvu.
- SN: Kada je počelo Vaše zanimanje za umetnost?
– Pošto sam iz Borova, tada u školi nisu imali predmet Likovna umetnost, tako da sam tek u Gimnaziji u Vukovaru počeo da crtam u sali za likovno, zvanoj „Risaona“. Moj otac, koji je bio radnik u fabrici ali isto talentovan, je na kartonskoj kutiji za cipele naslikao kobilu i ždrebe, što se meni dopalo, tako da je on uticao na mene. U gimnaziji me je nastavnik likovnog često hvalio i zamolio da nacrtam neku parolu ili slično. Dok sam bio još u osnovnoj školi, komšijama sam slikao ikonu Sv. Đorđa. Slikao sam ono što doživljavam, poput kupanja na Dunavu, salaše, pa čak i svoj auto-portret. Ceo život sam majstor. Kad sam bio dete, celoj ulici sam pravio puške da se igramo rata, čak i kolica koja su nas vukla. Stalno nešto pravim, u svojoj kući i dvorištu sam skoro sve sam izgradio.
- SN: Kako je usledilo vajarstvo nakon slikanja?
– Primetio sam vremenom da mi bolje ide skulptura. Problem kod skulpture je doći do materijala. Sa ostrva Brač sam doneo dosta kamena. Kad sam otišao u Trogir, kupio sam sebi čekić, probojac i turpiju za oštrenje noževa, pa sam tada napravio bistu svoje supruge od belog mermera. Kad sam se vratio u Borovo, i kad je moj otac video tu skulpturu, rekao mi je samo: „Ti nećeš bez ‘leba ostati“. Onda su ubrzo počela i priznanja, dobio sam bronzanu plaketu 2001. godine na 21. smotri Likovnih stvaralaca Srbije u Vršcu, pa zatim zlatnu plaketu na 7. smotri Amatera likovnih umetnika Vojvodine 2006. godine. Jedan član komisije je, kad je čuo ko je napravio jedan moj rad devojke sa detetom od drveta, rekao da sam „promašio“ profesiju.
- SN: Kako ste spajali ozbiljan posao sudije i umetnost?
– Pre upisa na fakultet, razmišljao sam između arhitekture i prava. Ipak sam se odlučio za pravo i postao sudija, ali smatram da nisam pogrešio, jer sam se i u toj struci pokazao kao dobar stručnjak. Dobio sam i kao sudija priznanja, uglavnom za svoje zalaganje za nešto što praksa još nije prihvatila, jer to zaista jeste „isterivanje pravde“. I u ovim godinama, kad slušam o sudovima, sve me interesuje, to je prosto navika. Skulpturom sam se bavio u slobodno vreme, uglavnom sam uzimao godišnji odmor, koji provedem u dvorištu kod garaže.
- SN: Sa kojim materijalima najviše volite da radite?
– Najviše sam radio sa drvetom i kamenom. Jedan čovek sa Brača mi je izvlačio kamen iz mora, jer je brački kamen poznat. Najteže je naći materijal, recimo komšije kada padne neko drvo, kažu: „Dobićeš ga, ako ga izvadiš sam“. Napravio sam i duborez na kojem su izbeglice koje beže preko Dunava u Bačku. Išao sam ranije češće na kolonije, pa se ljudi čude kako ja to vešto udaram sekirom. Za razliku od drveta, koje otprilike znaš gde ga treba seći, kamen je đavo, on puca gde on hoće. Kad dobijem oblik koji hoću, drvo obrađujem šmirglom, a kamen doterujem određenim sunđerom.
- SN: Vaše skulpture su uglavnom žene i deca, šta Vam je inspiracija?
– Inspiracija mi je porodica, moje ćerke… Osim ženskih likova, napravio sam i vinogradara koji prska vinograd, i ta skulptura je ostala u galeriji u Borovu, zatim mozaik koji je okačen u mojoj kući. Volim da pravim ljudske likove, što bih pravio neke lavove i slično, ovo mi je najbliža tema.
- SN: Gde su sve izloženi Vaši radovi?
– Radovi su mi izloženi na Kenđiji kod Bezdana, u Borovu, Gadžin Hanu, i u Kulturnom centru u Somboru, kada sam osvojio nagradu publike „Somborskog salona 2020“, za svoju skulpturu od kamena „Bez naziva“. Mislim da se ljudima najviše dopala neobična, crvenkasta boja kamena. U martu prošle godine sam se učlanio u ULUS, a oni organizuju izložbu u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu u Beogradu. Meni je to značajno, da neko vidi te moje radove, zato ih i pravim. Učestvovao sam na izložbi onlajn galerije „Majdan art“ u Majdanpeku, gde je međunarodni žiri, ali nije isto kada nekome pošalješ sliku skulpture i kada je vide uživo. Dok god mogu, ja ću nešto praviti ili slikati. Preneo sam ljubav i talenat prema slikanju i na decu, tako da i oni lepo slikaju. Trenutno radim na jednom sivom kamenu, ne znam još tačno šta će biti, ali nešto jednostavno.
Našao pravdu i u kamenu
Živojin Gajić, sudija i vajar, rođen je 3. januara 1938. godine u Borovu, Hrvatska. Studirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu posle koga odlazi u Sombor, gde živi od 1963. godine, i tu radi kao sudija Višeg suda do penzionisanja. Preko dve decenije je član Udruženja „Likovna grupa ’76“, a 2025. godine je postao član ULUS-a.
Od 1993. godine se plasirao devet puta na republičku smotru likovnih amatera. Jedan je od deset dobitnika „Diplome“ 1998. godine, a 2001. godine osvaja treće mesto i „Bronzanu plaketu“, dok 2007. godine dobija „Zlatnu plaketu“ i osvaja prvo mesto. Na pokrajinskom nivou je učestvovao osam puta i dobio: dva puta „Specijalnu nagradu“, 2006. godine „Prvu nagradu“, a 2015. godine „Pohvalu“. Na „Somborskom salonu 2020“ osvaja Nagradu publike, i učestvuje na prvoj međunarodnoj internet izložbi „Bele Noći/White Nights“ u Majdanpeku. Izlagao je više puta kolektivno, a samostalnu izložbu je imao 2023. godine u Kulturnom Centru „Laza Kostić” u Somboru.
