U Narodnom muzeju u Beogradu proteklog vikenda posetioci su imali jedinstvenu priliku da pogledaju „Miroslavljevo jevanđelje“, najstariji sačuvani ćirilični rukopis iz 12. veka. Ovaj rukopis je veoma važan svedok prošlosti i srpske pismenosti, i spada u sam vrh svetske kulturne baštine. Godine 2005. „Miroslavljevo jevanđelje“ upisano je u Uneskov registar „Pamćenje sveta”. Zbog svoje izuzetne umetničke i istorijske vrednosti, ovo izuzetno kulturno dobro veoma retko se izlaže javnosti, a specifični i strogi uslovi čuvanja ovog rukopisa, od publike podrazumevaju posebno poštovanje muzejskog bontona: strpljenje, ulazak u komoru u maloj grupi ljudi na svega nekoliko minuta, kao i zabranu fotografisanja. Pojedini Somborci iskoristili su priliku da pogledaju „Miroslavljevo jevanđelje“ i malo je reći da su bili fascinirani.
Šta je „Miroslavljevo jevanđelje“?
„Miroslavljevo jevanđelje“ nastalo je osamdesetih godina 12. veka, tačnije između 1180. i 1191. godine, i pisano je za humskog kneza Miroslava, brata velikog župana Stefana Nemanje. Rukopis je zapravo bogoslužbena knjiga u kojoj se nalaze tekstovi iz Novog zaveta, raspoređeni prema redosledu crkvenih praznika i čitanja tokom cele liturgijske godine, a napisano je za potrebe crkve Svetog Petra na Limu u Bijelom Polju. Glavni pisac bio je dijak Grogrije (Gligorije), uz učešće još jednog prepisivača Varsamelona, a delo je pisano na belom pergamentu i bogato je ukrašeno. Sadrži 181 list pergamenta (362 strane) i velikih je dimenzija – 41,5 x 28,5 cm. Ono što je svakako najznačajnije, „Miroslavljevo jevanđelje“ je pisano ustavnom ćirilicom na staroslovenskom jeziku (srpska redakcija) i ukrašeno je sa 296 minijatura, inicijala i zastavica u boji i zlatu, koje kombinuju zapadnjački (romantičarski) i vizantijski stil sa elementima glagoljičke tradicije.
Put „Miroslavljevog jevanđelja“
U svojoj osam vekova dugoj istoriji, „Miroslavljevo jevanđelje“ prošlo je mnogo toga. Najveći deo vremena bilo je na Hilandaru i služilo kao bogoslužbena knjiga sve do polovine 19. veka, kada je preneto u manastirsku biblioteku. Prilikom posete ruskih monaha manastiru Hilandaru 1845/46. godine, arhimandrit Porfirije Uspenski, koji je kasnije postao episkop kijevski, fasciniran izgledom „Miroslavljevog jevanđelja“ isekao je 166. list i odneo ga sobom. Taj list se od 1846. do 1883. godine nalazio u Kijevu, a nakon toga je prenet Rusku nacionalnu biblioteku u Sankt Peterburgu, gde se i danas nalazi.
Isecanje lista nisu jedine nevolje koje su zadesile „Miroslavljevo jevanđelje“. Na Vaskrs 1896. godine kralj Aleksandar je posetio Hilandar, otplatio sve njegove dugove i vratio ga pod srpski suverenitet. Zauzvrat je od monaha na poklon dobio najvrednije što je Hilandar imao, a to su osnivačka povelja manastira, koju je izdao Stefan Nemanja, i „Miroslavljevo jevanđelje“. Zajedno sa kraljem „Jevanđelje“ je došlo u Beograd, ali posle ubistva kralja Aleksandra, gubi mu se svaki trag. Pojavljuje se ponovo 11 godina kasnije, a pronašao ga je kraljevski bibliotekar iz Topole, pakujući knjige i dokumentaciju kralja Petra za evakuaciju. Ne zna se kako je „Jevanđelje“ dospelo kod kralja Petra, ali je zajedno sa srpskom vojskom prešlo preko Albanije i završilo na Krfu, a nakon okončanja rata i vratilo u Beograd. Između dva svetska rata „Miroslavljevo jevanđelje“ je bilo u posedu porodice Karađorđević i na taj način izbeglo je sudbinu više stotina srednjovekovnih povelja i rukopisnih knjiga, koje su izgorele u bombardovanju Narodne biblioteke. Nemci su odmah po ulasku u Beograd počeli da tragaju za „Miroslavljevim jevanđeljem“, međutim Dvor je još 1940. godine predao „Jevanđelje“ Narodnoj banci Srbije na čuvanje. Početkom rata ono je sklonjeno u filijalu u Užicu. U strahu od Nemaca rukopis je predat igumanu obližnjeg manastira Rača, Platonu Milojeviću, koji ga je zakopao u oltaru. Manastir je nekoliko puta bio pljačkan i paljen od strane Nemaca i Bugara, ali „Miroslavljevo jevanđelje“ nije ni pronađeno, niti oštećeno. Kada je vraćeno u Beograd sklonjeno je u zgradi Narodne banke Srbije. Posle oslobođenja Beograda, godine 1945. osnovana je komisija koja je utvrdila stanje rukopisa i predala ga na čuvanje Umetničkom muzeju – današnjem Narodnom muzeju u Beogradu.
Izvori za tekst:
Narodni muzej Beograd, muzejsrpskogjezika.fil.bg.ac.rs, hilandar.info
Projekat „Čitaj srpski“ sufinansira se iz budžeta Grada Sombora. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
