Anoreksija predstavlja poremećaj koji se manifestuje kao kompleks emocionalnih, fizičkih i ponašajnih promena koje se javljaju kod osoba koje gladuju, jer imaju averziju prema hrani i debljanju. Glavni fizički simptom anoreksije je namerni i značajni gubitak telesne težine zbog ekstremnog ograničenja unosa kalorija. Populacija koja je pod najvećim rizikom za anoreksiju su devojke u adolescenciji između 12 i 18 godine i mlade žene.
U nastanku anoreksije važnu ulogu imaju psihološki, porodični i socio-kulturni faktori.
Psihološki faktori
Sa psihološkog aspekta za anoreksične devojke najčešće su karakteristični preosetljivost, perfekcionizam, zavisnost, nefleksibilno mišljenje, pojačana samokontrola i samodisciplina, emocionalna povučenost i socijalna nesigurnost. Karakteristike ličnosti koje pogoduju razvoju anoreksije su stidljivost, introvertnost, preterana savesnost i poslušnost, anksioznost i opsesivno-kompulzivne crte. Jedan od uobičajenih simptoma kod anoreksije je poremećaj telesne sheme, koji karakterišu precenjene ideje. Telo se nikada ne doživljava kao zadovoljavajuće mršavo. Postoji konstantna, uzaludna težnja za idealnom telesnom težinom. U pubertetu mlade devojke postaju svesne telesnih promena, koje na njih vrše pritisak da iz temelja reorganizuju sliku svoga tela. U to vreme se sve više razvija sposobnost razmišljanja o sebi, što može dovesti do zaokupljenosti slikom tela, kao i reakcijama drugih na nju. Dok dobro prilagođeni adolescenti doživljavaju ponos i zadovoljstvo što se razvijaju u odrasle, kod anoreksičnih adolescentkinja pubertetske telesne promene su povezane sa strahom da one znače prelazak iz sigurnih porodičnih odnosa u mnogo zrelije i možda nesigurne, nepredvidive odnose sa vršnjacima. Na taj način strah od odrastanja može biti u pozadini anoreksije. Odbijajući hranu i sa posledičnim komplikacijama u vidu bolesti, odnosno anoreksije, adolescentkinje produžavaju svoje detinjstvo, praktično prisiljavajući svoje roditelje da nastave brigu o njima kao da su još uvek deca. Takođe jedan od faktora za nastanak anoreksije jeste nedostatak adekvatnih veština pri suočavanju sa novim, stresnim životnim događajima.
Porodični faktori
Porodični faktori imaju značajnu ulogu u etiologiji anoreksije. Postoje četiri vrste interakcija tipičnih za porodice anoreksičnih adolescentkinja: nedostatak privatnosti, preterivanje u zajedništvu (članovi porodice jako su uključeni i reaguju jedan na drugog na jedan nametljiv način; ne postoji osećaj individualnosti; uloge i smerovi autoriteta su nejasni), preterano zaštićavanje (članovi porodice su preterano zabrinuti za dobrobit svakog člana), rigidnost (porodica se odupire promeni, posebno u razdobljima normalnog razvoja kao što je adolescencija, kada pojačava svoje napore u održavanju uobičajenih modela), odsutnost rešavanja konflikata (poricanje konflikata; rešavanje konflikata na neadekvatan način; izbegavanje rešavanja konflikata).
U anoreksičnim porodicama majke su obično dominantne, previše zaštitničke, nametljive, sa preteranom kontrolom i ambivalentnim odnosom prema deci. Očevi su u takvim porodicama obično pasivni, emocionalno zatvoreni i imaju sporednu ulogu u porodičnoj strukturi. Najvažniji porodični aspekt za razvoj anoreksije jeste nesposobnost roditelja da omoguće svojoj deci normalan razvoj u toku adolescencije i adekvatno psihosocijalno prilagođavanje odraslom dobu.
Socio-kulturni faktori
U kontekstu socio-kulturnih pravila anoreksija je uslovljena promocijom standarda mršavosti. Takođe, lepota i vitkost imaju glavno značenje u ženskom stereotipu polne uloge. Porodica, škola i mas mediji šalju poruke da devojčice treba da budu mršave, fizički privlačne. Takav socio-kulturni pritisak može da utiče na poremećaj telesna sheme i formiranje nerealnog ideala telesne težine, međutim nikada izolovano, već u kombinaciji sa psihološkom vulnerabilnošću osobe i disfunkcionalnim porodičnim odnosima.
U kontekstu lečenja anoreksije glavni ciljevi treba da budu ne poricanje bolesti, uspostavljanje i jačanje samopoštovanja i autonomije, jačanje adaptacionih sposobnosti, neutralizovanje straha od odrastanja i potrebe za savršenošću. Takođe porodična terapija za ciljeve treba da ima promenu neadekvatnih porodičnih interakcija u autonomiju, konstruktivno rešavanje konflikata i fleksibilnost.
dr Aleksandra Šafranj, klinički psiholog
