Igor Šeter rođen je 2. aprila 1951. godine u Ljubljani u Sloveniji, a već dugo vremena živi i radi u Somboru. Umetnošću se, kako kaže, bavi oduvek, a pravi unikatne skulpture, vajarske reljefe, biste i još mnogo toga.Skulpture koje izrađuje su u prirodnoj veličini, izlivene u tehnologiji hladnog livenja: bronza-smola, mesing-smola, kamen-smola, završno sa patiniranjem, što ima za rezultat autentičan izgled bronze, mesinga i kamena, kao i potrebnu čvrstoću i otpornost na spoljašnje uticaje. Njegove skulpture krase Sombor, Suboticu, Bački Brestovac i Apatin, a nedavno je, nakon skulpture Laze Kostića, Veljka Petrovića i mnogih drugih, otkrivena i skulptura Save Stojkova u centru Sombora.
- SN: Kada je počelo interesovanje za umetnost, konkretno vajarstvo?
– Umetnošću se bavim od detinjstva, od crteža, preko slikanja do skulpture. U početku sam radio ćupove, vrčeve do sve komplikovanijih i težih stvari, dok nisam savladao mnogo toga, što se može videti iz mog dosadašnjeg rada. Samouk sam, a pohađao sam i određene kurseve vajanja i crtanja. Narudžbine su me „terale“ da istražujem svoje granice, od tabli sa logoima, figura, reljefa, skulpture, do toga da sam nedavno radio skulpturu Isusa visine tri metra, pomoću skele, i bilo je vrlo izazovno.
- SN: Kako izgleda priprema za izradu skulpture i sam proces? Koliko Vam je vremena potrebno da izradite jedno delo?
– Priprema počinje razgovorom sa naručiocem, zatim pravim skicu, i to ne jednu nego više, pa se prave korekcije. Nakon toga pravim konstrukciju od čvrstog materijala – žice, gvožđa, pur-pene, stiropora, da bi se napravio približan oblik kakav će biti, i na to se stavlja glina kojom se doteruje figura, odnosno portret. Zatim ide gips, da bi se napravio negativ. Onda skidam gips i u taj negativ ulivam smolu, odnosno kamen-smolu ili bronza-smolu, i tako ostane taj odlivak. Bude i po deset komada odlivka, koji se moraju očistiti od gipsa, sastavljati, doterivati, brusiti, šmirglati, i to traje i do tri-četiri meseca. Svaka nova skulptura je izazov, problemi se uvek pojave, nekad na početku, nekad na kraju, i često je najveća kreativnost u prevazilaženju tih problema. Osim što modelujem skulpturu, ja je uglavnom i odlivam, tehnikom hladnog livenja, kamen-smola, bronza-smola, gvožđe-smola… To je jedan dosta dugačak proces. Skulpturu Laze Kostića sam ja modelovao, a odlivena je u bronzi u livnici u Čeneju.
- SN: Da li je velika razlika u izradi skulpture i biste, odnosno manje figure?
– Posao je isti, samo što kod skulpture moraš napraviti i ruke i noge, a kod biste je to samo deo tela i glava. Kada se sastavljaju komadi delova tela, to se radi iznutra i to je dosta komplikovano i teško, a kada se radi bista ili neka druga monolitna figura, može se sve odjednom uraditi. Smola traži vreme i temperaturu da odreaguje, da bi stegla, pa ponekad moram sačekati nekoliko sati da bih nastavio posao, ili ostavim preko noći.
- SN: Koja skulptura, od svih dosad što ste napravili, Vam je bila najizazovnija?
– Svaka figura je izazov za sebe. Figura visine tri metra koju sam radio je bila specifična jer je velika, a uglavnom su prirodne veličine. Onda je tu bilo problema u radu, ne mogu da je okrenem jer je teška, radio sam je napolju pa sam je pokrivao i otkrivao zbog vremena, što je bilo zahtevno. Recimo, ponosan sam na figuru Jana Kolara, koja je odlivena u bronzi, ispred Gimnazije u Bačkom Brestovcu, koja je visoka više od dva metra i smatram da se veoma lepo uklopila u ambijent.
- SN: Gde ste dosad izlagali svoje radove?
– Izlagao sam na „Somborskom salonu“ u Kulturnom centru, zatim sam učestvovao na konkursima u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ u Beogradu, u Vrnjačkoj banji, a trenutno pripremam izložbu u Apatinu. Interesantno mi je bilo kada sam konkurisao za prijem u članstvo ULUS-a, jer su iste godine zajedno sa mnom konkurisala još dva Somborca, jedan vajar i jedan slikar, i primljeni smo sva trojica, a primaju samo 30 članova godišnje.
- SN: Šta vas je najviše privuklo u vajarstvu?
– Ono što radim po narudžbini, to je poseban izazov i smisao. Teško je raditi portrete tako da se svakome dopadne. Svako vidi određenu osobu na svoj način i pamti je u nekom životnom periodu, a ja kao vajar moram da potrefim sve. Uživam u tome da uhvatim karakter osobe. Najviše volim da pravim skulpture za sebe, jer onda mogu da kažem: „Tako je umetnik hteo“. Želeo sam da uhvatim karakter i drugih rasa, poput crnaca, crnkinja, žute rase, Eskima… Konkurisao sam u jednoj američkoj virtuelnoj galeriji sa figurom crnkinje „Devojka sa minđušom“ i dobio prvu nagradu.
- SN: Vaše figure su uglavnom u pokretu, da li se to može nazvati Vašim ličnim stilom?
– Da, sve figure su mi u pokretu, i volim da govore same za sebe. Konkretna, jedna figura koja se zove „Skok na sigurno“, gde devojka preskače sa jednog panja na drugi, jedan pada, a drugi je stabilan, i smatram da tu ne treba mnogo objašnjavati. Zatim, figura „Dremka“, gde baka sedi na stolici, drži noge na jastuku i drema, i figura hrta koju sam predstavio na „Somborskom salonu“, gde je moj rad pohvalio kritičar Sava Stepanov, na šta sam jako ponosan, i dobio sam nagradu publike. To su sve momenti koji se uhvate i imaju svoju priču. Želim da prenesem energiju kroz figuru koja je inače statična. Za Vojsku Srbije sam za Zimsku olimpijadu pravio skulpturu za izložbu u Domu vojske u Beogradu, i to dva klizača u trku, punih energije, snage, vidi se njihovo takmičenje u pokretima i na licima.
- SN: Koliko Vam znači što Vaši radovi krase centar Sombora i što ostaju u nasleđe novim generacijama?
– Puno mi znači, samo se bojim prezasićenosti svojim radom. Svaki put kad me neko pozove da uradim neku skulpturu u gradu, uvek pitam da li su se obratili još nekome. Jasno mi je da, kada je nešto dobro urađeno, da ćeš se opet obratiti toj osobi, ali iskreno, samo se bojim da se ne nagomila.
G. N.
