Somborci vrlo često putuju do Novog Sada. Poslovno, kao studenti, u posetu prijateljima i rođacima, ili jednostavno radi lepote i čarolije jednog urbanog gradskog centra, koje ima svoju posebnu i prepoznatljivu dušu. Putovanje i vožnja u Novi Sad predstavljaju radost, kao i vid rutinske vožnje u kretanju poznatim drumom. Nažalost putovanje, pa i na ovoj deonici, može se pretvoriti u nimalo prijatnu avanturu. Negde početkom proteklog leta, petak oko podneva, kako to obično kažemo, uobičajena gustina saobraćaja i brojni Somborci u „laganom ritmu“, putovali su prema Novom Sadu. Na izlasku iz Silbaša u pravcu Bačkog Petrovca, kada se već polako približavamo i u mislima vidimo predgrađa Novog Sada, formirala se kolona vozila sa brojnim somborskim tablicama. Na čelu kolone nalazio se autobus, kretao se prosečnom brzinom, tako da saobraćaj nije bio usporen. Uslovi na putu, gustina saobraćaja, kao i konstantno kretanje vozila iz suprotnog pravca, gotovo u potpunosti su onemogućavali preticanje.
Međutim, vozilo somborskih tablica koje se nalazilo neposredno iza autobusa, privlačilo je pažnju budući da se konstantno kretalo i prelazilo na suprotnu kolovoznu traku, jasno izražavajući nameru da izvrši preticanje, premda je bilo očigledno da se u ovim uslovima preticanje ne može izvršiti na bezbedan način. Ovo „osmatranje“ u vidu konstantnog prelaska u drugu kolovoznu traku trajalo je neko vreme, da bi u jednom trenutku, i to najgorem mogućem, vozilo krenulo da pretiče autobus. Upravo u momentu kada je sa suprotne strane nailazio drugi autobus i kolona vozila. U tom momentu jeziva neizvesnost protutnjala je drumom i osetila se u vazduhu kao strah i led koji se u sekundu uselio u sve, kao nemoć da se bilo šta uradi i spreči tragedija koja je lebdela u vazduhu. Dva autobusa i jedno putničko vozilo između njih, kreću u nekakav sunovrat dok ostali nemoćno posmatraju. Škripa kočnica, prisebnost vozača jednog i drugog autobusa, stvorili su milimetarski prostor kroz koji se nesvesni vozač vratio na desnu kolovoznu traku. Vozači i putnici u vozilima koji su bili svedoci ovog događaja, nastavili su put pod jednim teškim utiskom, nevericom i pitanjem -zašto? Nastavak puta dao je odgovor na ovo pitanje. Svi koji su na putu do Novog Sada prišli ili prestigli ovo vozilo, imali su priliku da vide našu sugrađanku koja upravljajući vozilom istovremeno razgovara mobilnim telefonom kao da je to trenutno najvažnija stvar u njenom životu. Našoj sugrađanki očigledno nije poznato da se moždana aktivnost u vožnji automobilom smanjuje za 37 % pri slušanju glasa koji dolazi iz mobilnog telefona, čime se znatno pojačava mogućnost saobraćajne nesreće. Istraživanja rađena prethodnih godina pokazala su da je 25 % saobraćajnih nezgoda povezano sa upotrebom mobilnog telefona. Takođe, istraživanje sprovedeno na Univerzitetu u Barseloni pokazalo je da pisanje poruke na mobilnom telefonu u toku vožnje predstavlja opasnost veću od alkohola i to kada je konzumirana doza duplo veća od dozvoljene. Korišćenje mobilnog telefona u toku vožnje rezultiralo je višestrukim posledicama, pa i teškim tragedijama.
Prevenciju vrlo često ističemo kao ključ rešenja brojnih problema, posebno u oblasti saobraćaja. Prevencija treba da počne kroz edukaciju od najranijeg detinjstva u porodici, vrtiću i školi. Značajna je prevencija kao vid upozorenja kod lakših prekršaja, kao vid alternative za sankciju. Opšta prevencija ili specijalno usmerena na određene uzroke nezgoda ili konkretne saobraćajne delikte. Neophodna je, svakako, i prevencija prekršaja korišćenja mobilnih telefona, ali uz naglašene represivne delatnosti. Da li je novčana kazna od 10.000 dinara dovoljna kao sankcija za ovaj prekršaj, imajući u vidu težinu i opseg posledice? Nismo u ulozi zakonodavca, ali svakako jesmo građanska javnost koja mora imati svoj stav i svoje mišljenje o najznačajnijim društvenim pitanjima. Stoga, po našem mišljenju, stroža kaznena politika i eventualne alternativne ili kumulativne sankcije ne bi trebalo isključiti kad je reč o ovom saobraćajnom prekršaju. Uostalom i sama pretnja sankcijom predstavlja značajan i neophodan vid prevencije kojim se učinioci odvraćaju od opasnih kažnjivih radnji. Nezakonito korišćenje mobilnog telefona nema opravdanje u bilo kom segmentu, što je neophodno imati u vidu u postupku određivanja sankcije.
Nadamo se da je naša sugrađanka koja je toga dana putovala u pravcu Novog Sada, naučila, na sreću, na lakši način, koliko je opasno koristiti mobilni telefon u vožnji. Za nesreću nije potreban ceo dan, sat, pa čak ni minut. Dovoljan je sekund nepažnje, olako shvatanje opasnosti i pogrešno posloženih prioriteta, a onda nema povratka. Mobilni telefon i vožnja idu zajedno baš kao što idu vatra i benzin. Potrudimo se da lekcije iz života ne učimo da teži način, već budimo odgovorni prema sebi i drugima. Kada žurimo i kada nam je komunikacija telefonom hitna i neodložna, baš tada usporimo i zastanimo. Obavimo razgovor na miru, pustimo da nas drugi prestignu, bolje oni nas, nego mi život.
Saša Dmitrašinović, pukovnik policije u penziji
